You are using an outdated browser. For a faster, safer browsing experience, upgrade for free today.

Čovek koji je poslednji otpevao čuvenu himnu

TripletaSport će s vremena na vreme objavljivati tekstove gost autora. Za naš portal danas piše Stevan Derdića tekst je o Ivanu Ergiću.

Naša zemlja je u svojoj dugoj istoriji nekoliko puta menjala svoje ime, a kada je februara 2003. godine postala zajednica Srba i Crnogoraca, u amanet je dobila čuvenu i nezaboravnu himnu "Hej Sloveni". Referendum na zahtev Crne Gore o raspadu SCG je donet 21. maja 2006, a 3. juna iste godine je i zvanično prestala da postoji. Ne bi to bilo toliko bitno kada je ova priča u pitanju da reprezentacija 6 dana po raspadu zemlje nije počela da igra Svetsko prvenstvo. Bilo je čudno, jer, za čega se boriti...braniti boje države koje više ne postoji? Možda je i to jedan od faktora za lošu igru naše reprezentacije, ali i pritisak na sam tim i selektora Petkovića koji je uvrstio u svoj tim sina Dušana zbog čega je ovaj napustio kamp tima pre početka turnira. Zna se ipak da je Srbija zemlja sa sedam miliona selektora i da su svi oni pametnii od onog pravog koji ima tu funkciju.

Foto: Capture/Facebook/IvanErgic

Nakon psihičko teškog poraza protiv Holandije i katastrofe koja se mnogima preselila u mračni deo mozga protiv Argentine, poslednji protivnik je bio Obala Slonovače, a rezultat nije bio bitan, jer se znalo ko prolazi, a ko se vraća kući. Taj dan označavao je i poslednje intoniranje himne na bilo kakvom događaju. Svi su bili tužni i lošeg raspoloženja, ućutkani, svi su jedva čekali da se sve ovo završi. Niko nije pevao himnu, osim Ivana Ergića koji je tiho, ali primetno pevušio i poželeo joj srećan put u istoriju i napravio rekvijem za državu koja je nestala.

Da Ivan nije fudbaler sa normalnom karijerom govori nekoliko stvari. Nije nikada mogao da shvati bahaćenje pojedinih zvezda, skupa kola i odeća, ogromne vile, basnoslovne plate. Fudbal smatra igrom koja od čoveka pravi funkcionalne idiote, a baš zbog ogromnih para koje su mu nuđene i ucenjivanja da radi neke prljave radnje je i završio u psihijatrijskoj bolnici 2004. godine. Tužna realnost je to što je bitnije koliko para inkasirati za godinu dana, a ne koliko trofeja podići. To će nas pratiti i u godinama koje dolaze, a ne verujem da će "neki smrtnik" ikada moći da shvati takvo razmišljanje.

Ivan Ergić je rođen u Šibeniku, živeo jedno vreme u Šapcu, a zatim se preselio sa porodicom u Australiju. Državni institut koji je prepoznao njegov talenat mu daje stipendiju za sport i Ivan započinje svoju karijeru u Pert Gloriju. Za jednu sezonu je zabeležio 23 nastupa i postigao 10 golova, što je lep učinak za jednog veznjaka koji je tada bio na početku karijere. Ubrzo ga zove Juventus sa kojim potpisuje ugovor 2000. godine. Koliko mu je prijala Australija toliko mu nije legla Italija.  Poslat je na pozajmicu u Bazel. Pravi rat je nastao izmedju SCG i Australije kada je Ergić trebao da postane član neke od dve reprezentacije. I jedna i druga su imale pravo na njega, jer je Ivan svoj fudbalski koren pustio u Australiji, ali SCG ipak dobija tu bitku, a Ergić je dve godine bio član "orlova". Zbog lošeg rada FSS po njegovom mišljenju, 2008. godine je tražio da ga više nikad ne zovu u nacionalni tim. To je bilo čudno, zato što je jedva dobio priliku da bude “orao”, ali ni u srpski klupski fudbal se nije uplitao, baš zbog nekih “sumnjivih njuški” i loše organizacije. Nakon samo 6 meseci, Švajcarci su otkupili njegov ugovor u vrednosti od 1,6 miliona franaka. Tu se baš pronašao i proveo je 9 sezona u redovima višestrukog šampiona švajcarske. Odigrao je 202 utakmice i postigao 31 pogodak, a kada se više nije uklopio u filozofiju Torstena Finka prešao je u turski Bursaspor. Sezone 2009/10 ovaj tim pravi prvorazredno iznenadjenje i osvaja turski šampionat. Bilo je to prvi put posle 27 godina da je neko osvojio titulu ko nije član "velike četvorke" koju čini Galatasaraj, Bešiktaš, Fenerbahče i Trabzonspor. Leta 2011. nestaje sa fudbalske mape, ali i iz javnosti, dugo se nije čulo ništa o njegovom privatnom životu, dok nije počeo aktivno da objavljuje kolumne i knjigu u kojoj priča o svom pogledu na fudbal. Inače, napisao je jednu kolumnu 2008. za "Politiku", a čuvena Pamela Anderson ga je prozvala filozofom u svetu fudbala. I jeste tako, ima drugačiji pogled na fudbal od mnogih.

Foto: Capture/Instagram/ivan_ergic

Njemu idoli nisu Maradona i Pele, već Luj Aragon i Branko Miljković, jer, fudbaleri su samo ljudi koji trče za loptom. Zbog fudbala i stalnih selidbi zbog rata došlo je do mentalnog pucanja. Nije mogao nikako da udje u sistem modernog fudbala i činjenice da svaki dinar koji je dat za tebe moraš da opravdavaš na terenu, tj. da u neku ruku fudbaler praktično postaje roba na kojoj je zalepljen "barkod" i koja je spremna za dalju prodaju.

Stevan Derdić

Podeli ovu objavu

0 komentara
Pretplatite se na naš bilten