You are using an outdated browser. For a faster, safer browsing experience, upgrade for free today.

Gorila čuva strah

Prošle nedelje smo objavili tekst novinara Vladana Slavkovića o Moniki Seleš napisan davne 1993. povodom njene pobede nad Štefi Graf i kako su tu pobedu dočekali u Nemačkoj i Austriji. Taj tekst je izašao samo par meseci pre atentata psihički poremećenog idiota, koji se desio, gle čuda, u Hamburgu. Danas prenosimo tekst iz magazina Super Sport a objavio ga je Vlastimir Ignjatović u septembru 1997.

  

Monika Seleš /23/ najslavnija jugoslovenska teniserka svih vremena, sa 17 godina /1991/ prvi reket sveta i devet gran slem titula - ove godine je igrala na brojnim takmičenjima, a samo šest puta u finalu i dve pobede: tri puta izgubila od Martine Hingis i jedan put od Jane Novotne.

Ovakav neuspeh nije joj se dogodio od februara 1989, kada se sa 15 godina pridružila belom karavanu profesionalnih teniserki. Na pitanje zašto i kako Selešova je odgovorila:
- Kada analiziram zbog čega nisam imala više uspeha i od kuda tolike povrede, koje su me sprečavale da ostvarim bolje rezultate, sada je jasno da su mi želje bile veće od mogućnosti. Jednostavno, prebrzo sam se vratila na teren posle tragedije u Hamburgu. Trebalo je biti još samo malo strpljiv, a ja nisam mogla bez tenisa
Događaj u Hamburgu 30. aprila 1993: ubod nožem u leđa od strane suludog Nemca Gintera Parhea /38/ u pauzi četvrtfinala meča sa Bugarkom Magdalenom Maleevom srušio je snove vodeće teniserke na VTA listi i podigao zid ćutanja, samoće i strepnje za povratak voljenom sportu. Više psihički nego fizički ožiljak lečeni su u strogo unutar dvometarski visokog zida kojim je opasana rezidencija Selešovih u Sarasoti na Floridi. Dvogodišnje ćutanje, onda i izlazak na teren, prekinuti su autobiografskim delom "Od straha do pobede", zatim izjavama za štampu i egzibicionim mečom i pobedom nad legendarnom Martinom Navratilovom.

                                                             UMESTO POBEDE - BOLNICA

U knjizi je opisala trenutak kada joj je atentator zario nož u leđa.
- "Bilo je sveže. Pokretala sam noge napred nazad, jer sam osećala hladan znoj za vratom. Nastojala sam da se koncentrišem. Stavila sam peškir na lice i nagnula se, dok su mi noge drhtale. Još par sekundi i vreme je za ustajanje, pomislih. A onda osetih strahovit bol u leđima... Čuo se vrisak, više životinjski nego ljudski i teško da sam prepoznala sopstveni jauk, mada mi je odzvanjao u ušima. Pogledala sam preko leđa i videla čoveka u bejzbol kapi kako sa obe ruke drži krvav nož. Bio ih je podigao iznad glave i zamahnuo da bi me ponovo udario. Čovek iz obezbeđenja ga je uhvatio..."
Priskočio je u pomoć i Monikin brat Zoltan, koji je došao pred kraj meča. Majka joj je ostala pored oca, jer se nije osećao dobro. Moniku su odvezli u bolnicu, gde su joj objasnili da je imala mnogo sreće: da je nož pogodio milimetar dalje, ostala bi paralizovana!
Tu, u Hamburgu, prekinuta je priča koja je bajkovito počela. Monika objašnjava.
- Kako kod nas u Novom Sadu nije bilo dovoljno terena otac bi vezivao konopac između parkiranih automobila ispred zgrade u kojoj smo stanovali i tako bi vežbali... Da bi treninge učinio zanimljivijim tata je na loptice crtao Džerija, a meni na majici Toma, omiljene junake mojih crtaća. Tako sam "jurila"  Džerija preko konopca. Prvi turnir sam imala sa 6,5 godina i osvojila trofej, a sa osam bila najbolja juniorka Jugoslavije".
Odlazak u kamp Boletijerija, razlaz sa njim, ostanak na Floridi i dolazak roditelja, drugi meč sa legendarnom Kris Evert i pobeda u tri seta 1989, turniri, pobede, čekovi... Šta znači biti profesionalac, odgovor je na stranici knjige.
- "Biti profesionalac u tenisu je kao voditi mali biznis... Samo ti možeš da dozvoliš da ti novac izmeni život - izreka je mojih roditelja u koju su čvrsto verovali. Kada sam počela da donosim čekove od 200 hiljada dolara, ništa se posebno nije izmenilo u našem domaćinstvu. Nisam odmah otišla da kupim "ferari" koji sam uvek priželjkivala. Prva kola koja sam sebi priuštila bio je "ford eskort" 1995, mada sam 1991. i 1992. imala rekordne zarade. Monika, zapamti, novac dođe i ode. Treba da ostaneš ista ličnost imala ga ili ne. Drži noge čvrsto na zemlji - govorili bi mi roditelji"
Uz slavu išli su i tračevi ljubomornih. Bilo je mnogo špekulacija na adresu Selešovih, posebno u žutoj štampi koja nije ostavljala na miru Moniku.
Tabloidi su tvrdili da se homogenost četvorougla Selešovih: Karolj, Ester, Zoltan, Monika raspao; da je otac počeo da "šara", da je majka na umoru; da se brat drogira; da je Monika u depresiji...
Čitajući, dalje, Monikino autobiografsko delo, od svega što im se etiketiralo - ništa.
- "Uvek smo bili složna porodica. Ništa nismo krili jedni od drugih. Rak, rak prostate... Reč koju nije poznavao moj um, izgovorio je doktor obraćajući se mom ocu koji je uvek bio zdrav.
Posle hemoterapijskih doza usledilo je poboljšanje, a onda još jedan nalaz: rak je zahvatio stomak i bila je potrebna druga operacija.

 - Ne idem na drugu operaciju - bio je odlučan otac.
 - Tata, moraš zbog mene. Budi jak, bori se, tako si me učio!
Monika uvek podvlači da tenis igra iz zadovoljstva, pa i na stranicama "Od straha do pobede".
- " Tenis sam uvek shvatala kao igru i nikada nisam išla samo na pobedu. Uvek sam nastojala da pružim najbolju igru što mogu... Da sam znala šta će me snaći aprila 1993. sigurno se ne bih prihvatila tenisa... Ali tada sam shvatila da tenis nije samo igra ljubavi već igra na život i smrt". 
U svojoj knjizi Monika kaže da je naročito pogodilo što joj "ni jedna od prvih deset teniserki sveta nije poslala pismo ili cveće"!
Parhe je bio kod jednog psihijatra, a Monika pomoć potražila kod drugog. Odletela je kod dr. Džerija Maja u Lejk Tahoe, Kalifornija, što je kasnije urodilo plodom. Dva meseca pre 20. rođendana počela je da trenira u društvu Boba Kersija i Džeki Džojner - Kersi. Piše da joj je "telo bilo umorno". Ponovo su počele noćne more, priviđao joj se Parhe... Drugog decembra napunila je 20 godina.
- "Nisam mogla da podnesem strance, nepoznata lica, dobronamerne obožavaoce koji su mi poklanjali simpatije. Dovodili su me do suza. Odbijala sam sve intervjue. Spuštala sam šalone na prozorima. Počela sam da nosim tamnu odeću"...
Nekako u to vreme fizički je napadnuta klizačica Nensi Kerigen kraj ograde klizališta prilikom izbornog takmičenja za zimske Olimpijske igre. To je snažno pogodilo Moniku, počela je nekontrolisano da jede.
"Nije bilo važno šta sam jela, važno je bilo da jedem. Donela bih na kauč veliku kesu čipsa, kutiju sladoleda... Nije bilo od značaja kakav je ukus, važan je bio fizički akt jedenja... Krajem januara dogurala sam od 63.5 na 79 kilograma! Sa 20 godina osečala sam da je moj život završen"...
Bolest bulimije, prekomernog i nekontrolisanog konzumiranja hrane, pretio je da potpuno uništi Moniku i fizički i psihički. Otac Karolj je opet, načinio presudan korak u nastavku kćerkine karijere.
" Monika, sedi, želim da razgovaram sa tobom. Ovako više ne ide... Na njegovu molbu ponovo sam otišla kod dr Maja koji mi je rekao: imaš samo 20 godina, živa si, ali ne živiš"
Počelo je opet druženje sa teniskom loptom, prvim partnerima na terenima kuće u Sarasoti... U martu još jedan događaj koji je raspršio sva špekulisanja hoće li Monika igrati pod zastavom Jugoslavije ili SAD.
- Godinama sam se "osećala kao Amerikanka i sada sam to stvarno postala" - izjavila je Selešova, kada je u martu 1994, zajedno sa majkom, položila test od 100 pitanja u Majamiju i zaklela se na vernost Americi i dobila nov pasoš.
Selešova je uvek bila elegantno obučena, ali su joj pripisivali preko štampe da je i preterivala. Za sebe piše:
- "Nikada nisam bila ekstravagantna osoba... Štedljiva sam. Nisam trošadžija. Ali, volim visoku modu. Kada sam bila dete, u Jugoslaviji, bio je jedan kiosk sa modnim magazinima. Tu su prodavali "Vog", "El"... Odnosila bi ih u svoju sobu i buljila u kreacije Armanija, Versaća, Šanela, posebno. Nije bilo nikakvo iznenađenje što sam se 1992. na Otvorenom pvenstvu Francuske, obrela u jednom Šanelovom butiku u Parizu".

Foto: Capture/essentiallysports.com

Pojavila se Monika 1995. na Otvorenom prvenstvu SAD, u finalu izgubila od Štefi Graf. Početkom naredne godine već je trijumfovala na Otvorenom prvenstvu Australije, četvrti put utastopno, ako se izuzmu dve godine apstinencije kao posledica Hamburga.
- "Želela sam da ponovo zaigram veliku igru. To je ono što mi je nedostajalo od kada je moj svet postao više crn nego svetao. Shvatila sam da je to nešto što mi niko ne može uzeti" - poslednje su rečenice koje je Selešova ispisala u ispovednoj knjizi, rađenoj zajedno sa Nensi En Ričardson.
"Od straha do pobede" je, istovremeno, ispovest iniciran tragičnim trenutkom po Moniku. Ogromna crna mrlja bačena je na beli sport, i sport u celini, a koju su Selešovi nastojali da speru zadovoljenjem pravde na sudu u Hamburgu.
Pravde, u Nemačkoj za Moniku i tenis, nije bilo na sudu u Hamburgu. Teniska federacija Nemačke je oslobođena krivice i odgovornosti da plati 24,4 miliona maraka na ime odštete zbog ranjavanja na turniru održanom u ovom gradu. Advokati Selešove tvrdili su da je obezbeđenje na turniru bilo loše organizovano i da su klupe za odmor teniserki bile isuviše blizu publike. Zbog toga je, prema navodima tužbe, Ginter Parhe iz gledališta mogao nožem da napadne u tom trenutku najbolju igračicu sveta. Sud se nije složio  sa tvrdnjama advokata, pa tako Monika plaća celokupne troškove suđenja. Nepravičnom presudom okončan je troipogodišnji slučaj koji je Moniku Seleš koštao titule najbolje teniserke sveta. Parhe je, još 1993, osuđen na dve godine zatvora uslovno. Naredne godine viši sud je odbacio prigovore na takvu presudu koju su uputili javni tužilac i Selešova. Tako su ovaj monstruozni atentat u tenisu i njegov izvršilac ostali, praktično, nekažnjeni! Posledicu je osećala, i oseća, jedino - žrtva!
Traumatični događaj, i sve ono što se posle nadovezalo, izmenili su Moniku i fizički i psihički. Ostali su latentni strah i podrozenje prema svakome, da ne dođe do hamburške reprize. To je bilo više nego očigledno na ovoletošnjem Rolan Garosu, kada smo se Monika i ja ponovo sreli - prvi put od nemilog slučaja u Nemačkoj.
Monika je zadržala isti osmeh. Ali, više nije bilo radosnog poletanja u zagrljaj, kao prilikom ranijih dočeka na beogradskom aerodromu, na povratku sa pionirskih trijumfa po Evropi i svetskom prvenstvu, ili kada je upravo na Rolan Garosu primila srebrni pehar "Suzan Lenglen" 1990, trofej prvenac gran - slema,
Sada, ove godine, da bi se u Parizu razgovaralo sa Selešovom bilo je potrebno da se pred predstavnicima Međunarodne teniske federacije /ITF/, "VTA tur" ispuni formular sa ličnim podacima molioca i naznači tema o kojoj želi da se razgovara!
VTA, pretežno, zadržava diskreciono pravo da upitnik prosledi na pravu adresu, pa tek onda zamoljena daje, ili odbija, pristanak za razgovor. To je, s jedne strane, bilo i posredno obezbeđenje Monike. Za neposredno su angažovani drugi.
Zahvaljujući dugogodišnjem i prijateljskom poznanstvu sa Herve Ditrelom, direktotom Rolan Garosa, otkrivena mi je, tih dana, strogo čuvana tajna, a koja nije obelodanjena tokom dvonedeljnog takmičenja.
- Od jedne privatne pariske organizacije zatražili smo 500 ljudi za obezbeđenje takmičara. Monika Seleš je, sa svoje strane, zahtevala jednog lično za sebe tokom 24 časa i poseban automobil sa vozačem koji ju je redovno dovozio i odvozio, kako na trening tako i na mečeve - izjavio je msje Ditrel.
To što je Monika imala stalnog "gorilu" bilo je i razumljivo, s obzirom na okolnosti koje vuku korene od Hamburga, kao i to što je u Pariz prvi put doputovala sama. U Americi su ostali majka Ester i brat Zoltan, uz oca Karolja obolelog od raka.



Podeli ovu objavu

0 komentara
Pretplatite se na naš bilten